Свједочанства о чудима у православљу

ВАСКРСЕЊЕ КЛАВДИЈЕ УСТЈУЖАНИНЕ

November 24, 2010

Ја сам била безбожница, грдно сам, страшно хулила на Бога и гонила Свету Цркву, водила греховни живот и била сасвим мртва духом, помрачена ђаволском прелешћу (обманом духовном). Али, милосрђе Божије није допустило створењу Своме да пропадне и Господ ме је призвао к покајању. Разбољела сам се од рака и боловала три године. Нисам лежала, него сам радила и лијечила се код земаљских љекара, али користи није било и мени је сваким даном постајало све горе. Последњих шест мјесеци сасвим сам занемогла, чак ни воду нисам могла да пијем – почела сам силно да повраћам и смјестили су ме у болницу. Била сам веома активан комуниста, па су због мене нарочито позвали професора из Москве и одлучили да изврше операцију.

Смрт од рака на операцији

19. фебруара 1964. године у 11 часова су ме оперисали – откривен је злоћудни тумор у иструлелим цријевима! Током операције ја сам умрла. Када су расјекли трбух, ја сам стајала између два љекара и са ужасом гледала на своју болест. Читав желудац био ми је у гукама рака, а такође и мала цријева. Ја сам гледала и мислила: зашто нас је двије, наиме, једна ја стојим а једна ја лежим!? Затим су љекари извадили моју дроб на сто и рекли:

„Тамо гдје би требало да буде дванаестопалачно цријево, постоји само нешто житко, то јест, оно је сасвим сагњило и отуда смо исциједили пола литре гноја“. И још су љекари рекли: „Њој нема више живота, нема код ње ничег здравог, све је сагњило од рака“.

Ја сам све то гледала и још увијек мислила: зашто нас је двије, наиме, једна ја лежим а једна ја стојим?! Потом су љекари вратили моју дроб како су стигли и ставили су ми на трбух копче. Операцију је извршио професор доктор Израил Исајевич Неимарк, Јеврејин, у присуству десет љекара. Када су ми ставили копче, љекари су рекли: „Треба је дати младим љекарима ради праксе“. И тада су моје тијело одвезли у мртвачницу, а ја сам ишла за њим и све се чудила: зашто нас је двије…? Допремили су ме у мртвачницу и ја сам најприје лежала нага, а затим су ме прекрили чаршафом преко груди. Ту, у мртвачницу, дошао је касније мој брат са мојим синчићем Андрјушком. Мој син ми је притрчао и пољубио ме у чело, горко је плакао и све говорио: „Мамице, зашто си умрла? Ја сам још мали, како ћу без тебе да живим, немам татицу“!? Ја сам га загрлила и пољубила, а он на мене није обраћао никакву пажњу! Мој брат је плакао…

Душа послије смрти – пред Господом

Потом сам се обрела код куће. Дошла је ту свекрва, мајка мог првог мужа, законитог. Била је тамо и моја рођена сестра. Са првим мужем својевремено нисам хтјела да живим, зато што је вјеровао у Бога! И гле, у мојој кући почела је диоба мојих ствари. Живјела сам богато и све своје богатство стекла сам неправдом и блудом. Моја сестра стала је да узима најбоље ствари, а моја свекрва молила ју је да нешто остави и за мог малишана. Али, сестра јој није ништа дала, почела је да јој се свакојако руга и говори:

„Мали није од твог сина и ти му ниси род“! Док се сестра ругала, ја сам поред ње видјела бијесове, они су записивали сваку увредљиву ријеч и радовали се!

Потом су сестра и свекрва закључале кућу и отишле. Сестра је однијела својој кући огроман пакет.

А ја, грешна Клавдија, у четири часа полетјела сам увис! И веома сам се чудила како то да летим над Барнаулом. А затим је град ишчезао и постало је мрачно. Помрчина је трајала дуго. На путу су ми показивали редом мјеста на којима сам била од своје младости. На чему сам летјела, на ваздуху или облаку, не могу да објасним. Док сам летјела, дан је био тмуран, затим је постало врло свијетло, тако да се није могло гледати.

Ставили су ме на некакву црну платформу. Мада сам још била у лету, налазила сам се у лежећем положају, а на чему сам лежала не знам, на нечему налик на фурнир, али меком и црне боје. Умјесто улице ту је била алеја дуж које су се налазили жбунови, ниски и мени непознати, сасвим танки прутићи, с оштрим са обје стране лишћем. Даље су се видјела ограмна дрвета, на којима су се налазили веома лијепи листови разних боја. Међу дрветима су стајале невелике кућице, али у њима никога нисам видјела. У тој долини стерала се прекрасна трава. Мислим се: „Гдје ли сам то, куда сам дошла ’ у село или град? Не виде се ни фабрике, ни заводи ни људи. Па ко овдје живи“? Гледам, кад не тако далеко од мене – иде жена, тако лијепа и висока, хаљине на њој дугачке, а одозго огртач од броката. За Њом иде неки младић, силно плачући и за нешто ју је молио, а Она на њега не обраћа никакву пажњу. Помишљам: „Каква ли је то мајка – он плаче, а она не обраћа пажњу на његове молбе“?! Када ми се приближила, младић јој је пао пред ноге и опет је за нешто молио, али ја ништа нисам схватала.

Хтјела сам да упитам: „Гдје сам ја“? Али, Она ми изненада приђе и вели: „Господе, куда с њом“? Стајала је, прекрстивши руке на грудима, а очи је подигла горе. На то се силовито стресох, појмивши да сам – умрла, и да ми се душа налази на небу, а тијело на земљи. И магновено појмих да имам много грехова и да ћу за њих морати да одговарам. Стадох горко да плачем. Окренем главу да бих угледала Господа, али никога не видим, а глас Господњи чујем…

Он је рекао: „Врати је на земљу, није дошла у своје вријеме, добродјетељ врлине њенога оца и његове непрестане молитве су ме умилостивиле“!

Ту сам тек схватила да је та жена – Царица Небеска, а да је младић, који је ишао за Њом и плакао – мој Ангел чувар.

Господ је наставио да говори: „Додијало ми је њено богохулство и њен смрадан живот. Хтио сам да је збришем са лица земље без покајања, али ме је отац њен умолио… Треба јој показати мјесто које је заслужила…“

И ја се магновено нађох у – аду! На мене су плазиле страшне огњене змије, дугачких језика са којих сипље огањ. Били су ту и свакојаки други гмизавци. Смрад је тамо несносан, а те змије су се упијале у мене и по мени гмизале, дебеле као палац, дуге четврт аршина, с реповима, а на реповима игле назубљене, улазе у уши, у уста, у ноздрве, у све пролазе – бол несносна…. Почела сам да вриштим неким готово туђим гласом, али милости и помоћи тамо није било ни од кога. Ту се затим појавила жена умрла од абортуса, плачући почела је од Господа да тражи опроштај, милост. Господ јој је на то одговорио: „Како си живјела на земљи? Мене ниси признавала и призивала, а дјецу си убијала у утроби својој и људима савјетовала да не треба дјецом умножавати сиромаштво. Вама су дјеца излишна, а код мене излишних нема, и Ја вам све дајем и у мене свега има за моје створење…“ Затим је Господ мени рекао: „Теби сам дао болест, да би се покајала али ти си до краја на мене хулила…“

Ту се земља завртјела заједно са мном и ја сам полетјела отуда, смрад је почео да пролази, земља се заравнила, чула се хука, а затим сам угледала своју цркву коју сам извргавала руглу. Када су се отворила врата и када је отуда изисао свештеник, сав у бијелом, од одежди су му врцале бљештаве муње. Стајао је погнуте главе. Тада ме је Господ упитао: „Ко је то“? Одговорила сам: „То је наш свештеник“, а глас ми је одговорио: „А ти си говорила да је он – паразит! Не, он није паразит, но трудбеник, истински пастир, а не најамник. Знај, дакле, ма како он био мали чином, али он мени, Господу служи, и ако свештеник не прочита над тобом разрешну молитву, Ја ти нећу опростити“. Потом сам ја стала да молим Господа: „ Господе, отпусти ме на земљу, тамо ми је синчић остао…“! Господ ми рече: „ Знам Ја да ти имаш синчића. И теби га је жао“? Одговарам: „Веома жао“! Господ рече: „ Теби је до једнога чеда, а Ја вас имам без броја. Мени је свих вас три пута жалије. Али, како сте ви себи пут неправедни изабрали!? Зашто тежите да себи стекнете велико богатство, зашто чините сваку неправду? Видиш како данас разграбљују твој иметак? Коме је отишло твоје покућство? Твој иметак су разграбили, дијете у дом за сирочад дали, а твоја окаљана душа дошла је овамо. Служила си демона и жртве си му приносила! У биоскоп и позориште одлазите…У цркву Божију не идете….Ја чекам када ћете се из сна греховита пробудити и покајати се…“

Потом је Господ рекао: „Спасавајте сами душе своје. Молите се, јер је веома мало времена остало! Ускоро, ускоро ћу доћи да судим свијету. Молите се“. Упитала сам Господа: „Како треба да се молим? Ја не знам молитве“! Господ је одговорио: „Моли се! Није ми драга молитва која се чита и говори напамет, него ми је мила молитва коју произносите од чиста срца, из дубине душе. Рецире: Господе, опрости ми! Господе, помози ми! Чисто-срдачно, са сузама очију својих – ето каква ће ми молитва и какво искање бити угодни и пријатни….“.

Потом се појавила Мајка Божија и ја сам се обрела на истој оној платформи. Али нисам лежала него сам стајала. Тада ми Царица Небеска рече: „Господе, на чему да је спустим, у ње су косе кратке“? Тада чух: „Дај јој плетеницу у десну руку…“ Када је Царица Небеска пошла по плетеницу, видим: дошла је до велике капије или двери…налик на олтарске, неописиве љепоте – из њих је избијала таква свјетлост, да ју је било немогуће гледати. Када им је Царица Небеска пришла, двери су се пред Њом отвориле. Она је ушла унутра као у неки дворац или врт, а ја сам остала на своме мјесту, а поред мене је остао мој Ангел, али ми он није показивао своје лице. У мени се јавила жеља да замолим Господа да ми покаже рај. Рекох: „ Господе, је ли овде рај“? Господ ми није дао одговор.

У злосмрадију пакла

Када је Царица Небеска дошла, Господ је рекао: „Узми је и покажи јој рај“. Царица Небеска пружила је нада мном своју руку, па ми вели: „Код вас на земљи је рај, а овде је за грешнике, ево какав рај“ – и подиже као покривало или завјесу и ја на лијевој страни угледах: стоје црни нагорјели људи као скелети, безброј њих, а од њих бије смрадни задах. И сада када се сјетим тога, осјећам тај неиздрживи смрад и страх ме је да опет не допаднем тог мјеста. Они сви стењу, грло им спечено, ишту да пију, да пију, да им неко пода бар капљицу воде. Мени је било страшно кад су почели да говоре: „Ова душа дошла је из земаљског раја, од ње вије ароматни мирис. Човјеку су на земљи дати право и вријеме да задобија Небески Рај, па ако се не потруди на земљи ради Господа око спасења своје душе, неће избјећи удио овога мјеста…“

Царица Небеска показала је на те злосмрадне црне људе и рекла: „Код вас у земаљском рају драгоцјена је милостиња, чак и та вода. Подајте милостињу, ко колико може од чистога срца, како је рекао сам Господ у Јеванђељу: ако вам чак и чашу хладне воде пода неко у Моје Име, добиће награду од Господа. А код вас не само да је воде много, него има довољно свега другог, и зато треба да настојите да дајете милостињу потребитима. А особито је драгоцијена вода, која једном капи може да угаси жеђ масе несрећних људи. Тога неисцрпног Божијег дара имате читаве ријеке и мора“.

И одједном, у једном тренутку, нашла сам се у тартару: овдје је још грђе него на првом мјесту које сам видјела. У почетку су тамо били тама и огањ, мени су притрчавали бијеси са хартијама и показивали ми сва моја худа дјела, говорећи ми: „Ми смо ти којима си скужила на земљи“. И ја сам сама читала своја дјела. Бијесима огањ избија из уста. Они ме почеше ударати по глави и у мене се упише огњене искре. Стадох да вриштим од неистрпног бола али, авај, од мене се чуло само слабо јечање. Они су тражили да пију, да пију, а када би их огањ освијетлио, видјела сам: то су страшне грдобе, истегљених вратова, избечених очију. И све ми говораху: „Ето и ти си другарица, дошла к нама, сада ћеш живјети са нама. И ти и ми смо живјели на земљи и никога нисмо видјели – ни служитеље Божије, ни сиромахе, него смо се само гордили, на Бога хулили, слушали богоодступнике, а православне пастире ружили, и никада се нисмо кајали. Али они који су грешници као и ми, али су се чистосрдачно покајали, ходили у храм Божији, примали бескућне поклонике, давали ништима, свима у нужди помагали, добра дјела творили, они се нлазе тамо горе“.

Ја сам дрхтала од сагледаног ужаса, а они наставише: „Ти ћеш с нама живјети и мучити се у вијекове, као и ми“!

Затим се појавила Мајка Божија и постало је свијетло – бијеси су сви попадали ничице, а све душе људске, које су ту чамиле, обратиле су се Њој: „Мајко Божија, Царице Небеска, не остави нас овдје…“! Једне веле: „Ми смо толико овдје страдале….“! Друге кажу: „Ми смо толико страдале, а воде ни капи, а јара је неиздржна….“! И све проливају горке сузе.

И Мајка Божија је силно плакала и говорила им: „На земљи сте живјели. Тада ме нисте призивали и нисте за помоћ молили, и нисте се кајали пред Сином Мојим и Богом вашим, и ја вам сада помоћи не могу. Не могу да преступим вољу Сина Својега, а Он не може да преступи вољу Оца Свога Небескога, и зато вам не могу помоћи, и заступника за вас нема. Помиловаћу само оне у аду страдајуће за које се моле Црква и блиски рођаци“!

Док сам била у аду давали су ми да једем свакојаке црве – живе и цркнуте који су заударали – а ја сам кричала и говорила:“Како ћу да их једем“?! Одговарано ми је: „Постове ниси чувала док си на земљи живјела, зар ниси месо јела? Ти ниси јела месо но црве, па ћеш и овдје црве јести“! Овдје су умјесто млијека давали свакојаке гмизавце, жабе…

Потом смо стале да се подижемо, а они који су у аду остали силно су викали: „Не остави нас, Мајко Божија“!

Потом је опет наступила тама и ја сам се обрела на истој оној платформи. Царица Небеска опет је прекрстила руке на грудима и подигла очи ка небу, па упитала: „Како да поступим са њом и куда да је дјенем“? Господ је рекао:“Спусти је на земљу за њене власи“! Уто се однекуд појавише тачке, њих дванаест, без точкова, а крећу се.Царица Небеска ми вели:“Подигни десну ногу и иди напред, к њој лијеву ногу привуци“! Сама је ишла напоредо са мном и када смо пришле последњој тачки, она се показала без дна, ту је била провалија, којој не бијаше краја…

Царица Небеска вели: „Спусти десну ногу, а потом лијеву“! Ја ћу на то: „Бојим се, пропашћу…“ Она ми одговара: „Нама је и потребно да пропаднеш“! Онда ћу ја: „Погинућу“! – „Не, нећеш погунути“, одговорила је и дала ми у десну руку плетеницу…

Она је била сплетена у три реда…Потом је продрмусала плетеницу и ја сам полетјела на земљу…

Поново у тијелу, исцијељеном…

И видим ја како по земљи јуре аутомобили и људи иду на рад. Видим како летим на трг нове пијаце, али се не приземљујем но летим ка оној ледари гдје лежи моје тијело, и у тренутку стадох на земљу – било је то у један час и тридесет минута.

Послије оне свјетолости мени се на земљи није више свиђало. Пошла сам у болницу. Дошла сам до мртвачнице, ушла у њу и видим: моје мртво тијело лежи, глава и рука мало забачене, а друга рука и бок притиснути другим мртвацем. Како сам, пак, ушла у тијело, не знам, само сам осјетила ледену студ.

Некако сам ослободила свој притиснути бок и снажно савивши кољена, склупчала се. У том часу донели су на носилима неког мртвог човјека са ногама које му је воз откинуо. Ја сам тада отворила очи и помјерила се. Људи који су га донијели, опазили су да сам се савила и претрављени, отрчали, оставивши оног мртваца. Затим су дошли болничари и два љекара. Ови су наредили да ме што прије однесу у болницу. А тамо су се око мене сјатили љекари, који су говорили: „Треба јој мозак загрејати…“

Било је то 23. фебруара у четири часа по дану. На моме тијелу било је осам шавова, три на грудима, а остали на стомаку и на ногама, будући да су се на мени и студенти вјежбали.

Када су ми загријали главу и мене цијелу, отворила сам очи и кроз два часа сам проговорила. Мој труп био је полупромрзао, постепено се опорављао, такође и мозак. Спочетка су ме вјештачки прехрањивали, а двадесетог дана донијели су ми доручак – палачинке са милерамом и кафу. Одмах сам одбила да једем. Сестра је у страху од мене отрчала и сви у соби обратили су на мене пажњу. Дошао је љекар и стао да ме испитује зашто нећу да једем. Ја сам му одговорила: „Данас је петак и мрсну храну не желим да једем“! И још сам рекла љекару: „Боље сједите, да вам све испричам, гдје сам била и шта сам видјела“. Он је сјео и сви су слушали. Најприје сам се сјетила да кажем оно што сам сазнала о онима који не чувају постове: онима који не држе постове и не поштују сриједу и петак, дају тамо умјесто млијека, свакојаку жгадију…

Љекар је током мог причања час црвењео, час блиједио, а болесници су са пажњом слушали. Потом се ту сјатило много љекара и других лица, и ја сам и са њима разговарала. Говорила сам све што сам видјела и чула, и да ме више ништа не боли…Послије тога к мени се слегло много свијета и ја сам им показивала своје ране и о свему сам им причала…

Онда је милиција почела да тјера народ од мене, а мене су превезли у градску болницу. Ту сам се опоравила. Молила сам љекаре, ако могу брже да залијече моје ране. Свим љекарима који су ме видјели, било је занимљиво како сам ја то могла да оживим, када су ми сва цријева била готово сагњила и када је моја утроба била изједена раком, а тим прије што је све то у мене било онако убачено и на брзу руку зашивено. Љекари су тако ријешили да изврше нову операцију, да би се увјерили…

Да се љекари увјере

И, ето, поново се нађох на операциоином столу. Када је главни љекар Валентина Васиљевна Алабјова скинула копче и отворила мој трбух, рекла је: „Зашто су је и отварали. Код ње је све потпуно здраво“. Ја сам била замолила да ми не затварају очи и не дају наркозу, будући да ме, говорила сам, ништа није бољело. Љекари су поново извадили моју дроб на сто. Ја гледам у таваницу – огледало, и видим све што је у мени и што ми раде љекари. Упитала сам љекарку шта је са мном и какву болест имам? Љекарка ми је одговорила: „Сва утроба вам је као у дјетета, чиста“!

Убрзо се ту појавио и љекар који ме је оно први пут оперисао, а са њим и многи други љекари. Ја гледам њих, а они моју утробу и говоре: „Гдје је њена болест? Код ње је све било гњило и разједено, а сада је сасвим здраво…“? Прилазили су ближе и свеједнако узвикивали: „Ах, ах“, чудили су се и један другога питали гдје је њена болест? Од које је боловала!? Питали су и мене: „Боли ли те, Клава“? – „Не“, кажем им ја. Чудили су се, а затим се увјерили да здраво одговарам. И почеше да се шале: „Ето, Клава, сад ћеш оздравити и удаћеш се…“. А ја им велим: „Брже завршавајте операцију..“! Током операције три пута су ме питали: „Клава, не боли те“?! – „Не, ни мало“, одговорила сам ја. Други присутни љекари, а било их је много, ишли су и трчкарали по операционој сали, као ван себе, хватали се за главу, кршили руке, и били блиједи као мртваци…!

Рекла сам им: „То је Господ пројавио Своју милост на мени, да бих живјела и другима говорила да над нама постоји Сила Свевишњега“! Затим сам рекла професору Нејмарку Израилу Исајевичу: „Како сте могли да погријешите? Ви сте ми извршили операцију“? Он ми је одговорио: „Ту грешке није могло да буде, код тебе је све било разједено раком…“. Тада сам га упитала: „Шта сада мислите“? Одговорио је: „Препородио те је Свевишњи“! Ја му на то рекох: „Ако у то вјерујеш, крсти се, прими вјеру Христову, у цркви се вјенчај…“. Јер, био је Јеврејин. Он је поцрвењео од збуњености и био је у страшној недоумици у погледу свега што се са мном догодило.

Ја сам све видјела и чула, како су вратили натраг моју дроб. Када су направили последњи шав, главни љекар Валентина Васиљевна (која ме је тада оперисала) изишла је из операционе сале, срушила се на столицу и – заридала. Сви су је престрашено питали: „Шта, је ли Клава умрла“?! Она је одговорила: „Не, није умрла. Запрепашћена сам тиме откуда јој толика снага…Није ни једном зајечала, зар и то, опет, није чудо? То јој је очигледно Бог помогао“!

Касније ми је она још без страха говорила, док сам лежала у градској болници под њеним надзором, да ју је професор који ми је извршио прву операцију више пута наговарао да ме усмрти, што је она категорично одбијала, и у прво вријеме сама је свуда ишла за мном, бојећи се да ме неко не убије, сама ми је давала храну и пиће! Другој операцији присуствовало је веома много љекара, међу њима и директор медицинског Института, који је изјавио да је то небивали случај у светској пракси.

Епилог

Када сам изишла из болнице, одмах сам позвала оног свештеника коме сам се ругала и кога сам исмијавала као паразита, али који је у суштини био истински слуга Господњи. Све сам му испричала, исповједила се, причестила Светим христовим Тајнама. Свештеник је у мојој кући одслужио молебан и освештао је. До тад су у кући владали само нечистота, пијанке, туче…и ко ће да преприча све шта сам ја у њој све радила!

Другог дана послије свог покајања отишла сам у рејонски комитет и вратила своју партијску књижицу. Јер, пређашња Клавдија, безбожница и активисткиња, више није постојала, пошто је умрла у четрдесетој години.

По милости Царице Небеске и Свевишњега Бога ја сада одлазим у Цркву и водим живот који приличи хришћанки. Идем по разним установама и причам шта ми се догодило, и Господ ми у свему помаже. Примам све који ми долазе и свакоме причам о томе што ми се десило.

А сада, савјетујем свима који не би да допадну мука о којима сам причала – покајте се за све своје гријехе и познајте Бога!

Из књиге „Православна чуда у 20.веку“, Свеска 1, Москва 1993.г.

Share this:
Share this page via Email Share this page via Stumble Upon Share this page via Digg this Share this page via Facebook Share this page via Twitter

Write a comment